Хоће ли ово мучење икада престати? Чак и сада, кад имам пуних дванаест година, они мене и даље сматрају својом најдражом играчком! Све је почело још давно, давно, док сам топло ушушкан у мајчином стомаку чекао дан када ћу их упознати, мислим на своју породицу, дабоме. Већ тада су почели да се друже са мном. Тата је жарко желео сина, јуначину, у најмању руку да буде исти отац, и бољи, ако је то уопште могуће. Бака Мила се надала унучици – љупкој и финој девојчици, којој би облачила свилене хаљинице, а косу везивала црвеним машницама. Фуј, и сад се згрозим кад се сетим тих машница! Моја мајка је ћутала, радовала ми се, па био ја бата или сека, само да сам здрав и жив. Мирно би слушала и тату, и баку, и тетку, и стрица, и тек придошлу ујну, и комшиницу, одвећ брбљиву жену из суседства. Само би им се благо насмешила, руком прешла преко округлог стомака, нежно ме милујући. И баш тада, док су тата и бака занесени својим жељама узбуђено испредали приче мог тек започетог живота, ја сам се по први пут ритнуо, онако право мушки! Е, тад више није било дилеме, тата је био уверен да је у праву. Чак и када је чика Доца прегледима утврдио да сам ипак бата, бака је наставила да гунђа и да спрема розе портиклице и лила бенкице. Да, знам, жалосно је то, али и истинито – један овакав фрајер попут мене се бацакао и смејуљио у тим крпицама за девојчице. Али, ту није крај.