У Руми ће у пондељак 14. фебруара 2011. године Ученички парламенти средњих школа, Омладина ЈАЗАС-а, Омладински савет Рума, НООР и Канцеларија за младе општине Рума обележити Дан заљубљених заједничком акцијом. Акција почиње на Градском тргу у 12 часова поделом пропагандног материјала и привезака у облику срца. НООР ће том приликом фотографисати све парове који буду спремни да се јавно пред камерама пољубе, а као награду добијају привезак. Фотографије са акције, моћи ће да се преузму на сајту НООР-а и на Facebook-у. Након тога, биће организована велика журка у Дому омладине са почетком у 21 час. Током вечери биће организоване разне занимљиве игре које је спремила Омладина ЈАЗАС-а, а спремају се и караоке.

Позивамо све да дођу на трг током дана, а увече на журку.

Улаз на журку је бесплатан.

Желимо свим средњошколцима срећан Дан заљубљених.

Независна омладинска организација Руме - НООР Рума

Пратећи стопе режисера Гаја Ричија и његову савршену екипу коју чине Роберт Дауни Џуниор и Џуд Лоу посетићемо кључне локације на којима је снимљен најновији филм о чувеном детективу `Шерлок Холмс`. Лондон, Ливерпул и Манчестер су места која можемо видети у филму а која нам савршено осликавају Британију тог времена. Оригиналне приче Артура Конана Дојла такође нам помажу да Британију видимо у неком новом светлу. То светло ће Вас заслепити а погледајте и због чега.

Катедрала светог Павла једна je од препознатљивих грађевина које чине панораму Лондона и једноставно не смете пропустити да је посетите кад Вам се укаже прилика. Ова катедрала је у многим филмовима послужила да направи специфичну атмосферу.

Роман `Кис` говори о тмурним временима после језгровитих промена у Русији. Ова величанствена земља у потпуности се вратила на почетак када није било ничега. Огромни светлуцави градови постали су обична села. Људи нису знали језик. Животињски нагони водили су људска бића која су заборавила на своје чувене претке попут Пушкина. Остао је само дрвени споменик и магловито сећање да је тај Пушкин у древним временима био херој писане речи, утеха изгубљенима.

Рекли су о роману:

 `...роман је по свему уметничка проза са порукама од општељудског значаја...`

 ''History of reading''

Алберто Мангел

(одломак)

... Никада нисам никоме причао о томе шта читам потреба за дељењем јавила се касније. У то време, био сам себичан, и поистоветио сам се са Стивенсоновим стиховима: ''Ово је свет где сам ја краљ, пчеле су долазиле да певају због мене, због мене су летеле ласте.'' Свака књига је свет за себе, и њему сам пронашао изганство. Премда сам знао да сам неспособан да измислим приче какве су моји омиљени писци писали осетио сам да се моја мишљења често подударају са њиховим и, ( да цитирам Монтењову фразу)  ''пратио сам их, мрмљајући, да, да''. Касније сам био у могућности да се удаљим од њихове маште, али у мом детињству и већем делу адолесценције, оно шта ми је књига саопштила, ма колико фантастично, је било истинито док сам то читао, и опипљиво као материјал од којег је књига направљена.

   Хоће ли ово мучење икада престати? Чак и сада, кад имам пуних дванаест година, они мене и даље сматрају својом најдражом играчком! Све је почело још давно, давно, док сам топло ушушкан у мајчином стомаку чекао дан када ћу их упознати, мислим на своју породицу, дабоме. Већ тада су почели да се друже са мном. Тата је жарко желео сина, јуначину, у најмању руку да буде исти отац, и бољи, ако је то уопште могуће. Бака Мила се надала унучици – љупкој и финој девојчици, којој би облачила свилене хаљинице, а косу везивала црвеним машницама. Фуј, и сад се згрозим кад се сетим тих машница! Моја мајка је ћутала, радовала ми се, па био ја бата или сека, само да сам здрав и жив. Мирно би слушала и тату, и баку, и тетку, и стрица, и тек придошлу ујну, и комшиницу, одвећ брбљиву жену из суседства. Само би им се благо насмешила, руком прешла преко округлог стомака, нежно ме милујући. И баш тада, док су тата и бака занесени својим жељама узбуђено испредали приче мог тек започетог живота, ја сам се по први пут ритнуо, онако право мушки! Е, тад више није било дилеме, тата је био уверен да је у праву. Чак и када је чика Доца прегледима утврдио да сам ипак бата, бака је наставила да гунђа и да спрема розе портиклице и лила бенкице. Да, знам, жалосно је то, али и истинито – један овакав фрајер попут мене се бацакао и смејуљио у тим крпицама за девојчице. Али, ту није крај.